Na početku ću podsetiti na to da sam član predsedništva SNS i narodni poslanik. Svoje tekstove, već 13 godina, pišem u svoje ime. Međutim, trudim se da svojim tekstovima zastupam stavove SNS. Nisam ni prozapadno, ni proistočno nastrojen, već isključivo prosrpski. Podržavam političku svrstanost Srbije ka Evropskoj uniji, i podržavam vojnu neutralnost Srbije. Oduvek zastupam stav da Srbija ima pravo da bude svoja, da vodi svoju politiku. U svetlu sadašnje krize u svetu, i rata u Ukrajini, smatram da je Rusija prekršila međunarodno pravo napavši Ukrajinu. Smatram da Srbija ne treba da uvede sankcije Rusiji iz više razloga. Smatram da su pritisci, ucene i pretnje kojima je Srbija izložena i sa Zapada i sa Istoka, već 100 dana, potpuno neopravdani i bezrazložni. Srbija nije učinila ništa loše da izazove te reakcije. Srbija, predvođena predsednikom Vučićem, vodi istinitu, ispravnu, pravednu i uravnoteženu politiku u ovoj svetskoj krizi. Ispostavlja se da takva Vučićeva politika Srbije smeta, pre svega Zapadu. Ispostavlja se da je teško i opasno voditi takvu istinitu, ispravnu, pravednu i uravnoteženu politiku. Srbija ne treba da odustane od svoje politike, i mora da se odupre pritiscima, ucenama i pretnjama. Takođe, srpska politička scena je podeljena, što se tiče odnosa prema ratu u Ukrajini. Proruske stranke zastupaju ruske interese, a prozapadne snage zastupaju interese Zapada. Srećom, SNS i predsednik Vučić zastupaju interese Srbije. I unutar Srbije najteže je voditi uravnoteženu i prosrpsku politiku. Sebi laskam, da sam upravo jedan od tih koji slede uravnoteženu i prosrpsku politiku predsednika Vučića. Predsednik Vučić je prilikom stupanja na dužnost predsednika Republike Srbije sjajno rekao da je ponosan na Srbiju koja se danas ponaša u skladu sa pricipima međunarodnog javnog prava i ume da osudi njegovo kršenje nedvosmisleno i jasno, ali i na Srbiju u kojoj nema ni antizapadnog niti rusofobnog ponašanja. „Kod nas su doborodošli i Dostojevski i Šekspir, Gete i Hemingvej, to je nešto na šta Srbija može da bude ponosna makar bila i jedna od retkih zemalja u savremenom svetu“, poručio je predsednik Vučić. Upravo u medijima Srbije, možete čuti glas i Zapada i Rusije, i Kine i Afrike. Samo u Srbiji možete u medijima pročitati uravnotežene nefobične kritičke stavove i prema SAD, i prema Rusiji, i prema EU i prema Kini.

Deo te uravnotežene politike je, nadam se, i ovaj tekst. Samo u Srbiji, upravo u srpskim medijima ste ovih dana mogli pročitati i stav američkog ambasadora Kristofera Hila, i stav potpredsednika Dume, Aleksandra Babakova i stav nemačkog ambasadora Tomasa Šiba. Zanimljivo je kako su jedan nemački i jedan ruski funkcioner, saglasni u jednom – istoriju tumače uvek na štetu Srbije. To uglavnom važi i za ostale zapadne funkcionere. Mada se i ovi sa Istoka trude da ne zaostaju za njima u neistinitom tumačenju istorije, gotovo uvek na štetu Srbije. Tako su ovih dana svoje stavove u najuglednijem domaćem listu „Politika“  iskazali 24.5.2022. Aleksandar Babakov, zamenik predsednika Državne dume Rusije, i 5.6.2022. nemački ambasador Tomas Šib. Obojica neistinito tumače istoriju, na štetu Srbije. Oba teksta počinju na naslovnoj strani „Politike“ tj. dobili su udarno mesto.

Tekst potpredsednika ruske Dume, Babakova na naslovnici „Politike“24.5.2022.

Tekst gospodina Babakova na naslovnici „Politike“, nosi naslov „Rusija 1992. nije uspela da spreči sankcije SRJ jer je bila pod uticajem SAD“. U svom tekstu uvaženi potpredsednik Dume, gospodin Babakov iznosi nekoliko besmislenih i istorijski netačnih tvrdnji.

1. Pravdajući sankcije Srbiji, 1992. gospodin Babakov u svom tekstu neoprezno kaže: „Rusija, koja je u tom trenutku (misli na 1992. op.aut.) bila pod ogromnim uticajem SAD, nije uspela da se suprotstavi uvođenju sankcija“. Ovu frazu „nije uspela da se suprotstavi uvođenju sankcija“, g. Babakov bi mogao da upotrebi da npr. Rusija, nije učestvovala na sednici SB UN 30.5.2022., ili da je bila uzdržana, ili da nije imala pravo veta u SB UN. Međutim, Rusija je bila na toj sednici, nije bila ni uzdržana, niti je upotrebila veto, već je glasala za uvođenje najstrašnijih sankcija Srbiji. U svom tekstu g. Babakov prikriva baš to da je Ruska Federacija zdušno glasala ZA sankcije protiv Srbije.

2. Gospodin Babakov kaže:„Rusija je u tom trenutku bila pod ogromnim uticajem SAD“. To je šokantno priznanje jednog ruskog zvanička, koje čujemo prvi put. Međutim to priznanje g. Babakova, da 1992. Rusija nije bila baš svoja, ne može biti opravdanje za uvođenje sankcija Srbiji. To je samo izgovor. Rusija je tada mogla da bude uzdržana kao Kina. Kako g. Babakov smatra da je to što je Rusija bila pod ogromnim uticajem SAD, spasonosno opravdanje i izgovor Ruskoj federaciji što je 1992. uvela najstrašnije sankcije Srbiji, onda se postavlja sledeće pitanje. Da li bi onda Rusija i g. Babakov, hipotetički posmatrano, smatrali opravdanim, kada bi Srbija uvela sankcije Rusiji, pod izgovorom „da je u tom trenutku bila pod ogromnim uticajem SAD i EU“? Po aršinima g. Babakova, to bi bilo prihvatljivo. Za razliku od Ruske federacije 1992. godine, Srbija 2022. nije prihvatila da uvede sankcije koje je Zapad uveo Rusiji! Srbija je zbog toga već 100 dana izložena neviđenim pritiscima i ucenama. Srbija je mala država i ima 7 miliona stanovnika. Rusija je nuklearna velesila sa 140 miliona stanovnika. Ruska federacija 1992. ne bi trpela nikakve posledice da je glasala protiv najstrašnijih sankcija Srbiji. Rusija 1992. ne da nije izdržala 100 dana da ne uvede sankcije Srbiji, nije izdržala ni 100 sekundi.

3. Gospodin Babakov potom iznosi istorijsku neistinu: „Ali, upravo te sankcije (misli na UN i ruske sankcije Srbiji- op.aut.), koje su sa prekidima trajale skoro deset godina, učinile su da srpska poljoprivreda postane najkonkurentnija u regionu“. G. Babakov nas ubeđuje da su sankcije zapravo donele dobrobit srpskoj poljoprivredi. Da li se radi o sarkazmu, ili sardoničnom humoru, nije najjasnije? Podsetiću da su sankcije Rusije i SB UN obuhvatale: zabranu uvoza, izvoza, pretovara, utovara svih proizvoda u svim zemljama sveta, poslovanje bilo kog pojedinca, plovila, letelice ili motornog vozila iz SRJ itd. Stoga je jasno da tvrdnja g. Babakova o dobrobitima sankcija uvedenih Srbiji 1992., predstavlja neistinu. Šta bi g. Babakov rekao na to da neko iz Srbije ustvrdi da su sadašnje sankcije Zapada Rusiji „učinile da ruska poljoprivreda postane najkonkurentnija u regionu“?

Tekst nemačkog ambasadora Šiba na naslovnici „Politike“ 5.6.2022.

Intervju „Politici“ uvaženog gospodina Tomasa Šiba, nemačkog ambasadora u Srbiji, nosi naslov: „Donbas i Kosovo ne mogu nikako da se uporede“. U svom intervjuu g. ambasador Šib iznosi nekoliko istorijski netačnih tvrdnji.  Na pitanje cenjenog g. Bojana Bilbije, novinara „Politike“ i urednika političke rubrike: „Stiče se utisak da nikada nismo dobili do kraja jasan odgovor u čemu je razlika između zaštite teritorijalnog integriteta Srbije i Ukrajine, imajući u vidu da su obe zemlje napadnute bez odluke Saveta bezbednosti UN?“, gospodin ambasador Šib, odgovara samo delimično, iznoseći istorijski netačne tvrdnje. Osvrnuću se samo na neistine koje se tiču Srbije i KiM, a po strani ću ostaviti pitanja odnosa Rusije i Ukrajine.

1. Ambasador Šib kaže:„Situacije na Kosovu i sada na istoku Ukrajine se nikako ne mogu uporediti“. Netačno. Tačno je da su teritorijalni integritet Ukrajine i Srbije, jednako nepovredivi, i sasvim uporedivi. Takođe, g. ambasador uopšte ne odgovara na pitanje g. Bilbije u čemu je razlika između zaštite teritorijalnog integriteta Srbije i Ukrajine, zbog toga što razlike nema. Po međunarodnom pravu, postoji apsolutna jednakost između teritorijalnog integriteta Ukrajine i Srbije. Ta jednakost se odnosi i na aktuelno pitanje Ukrajina-Donbas, i na aktuelno pitanje Srbija-KiM. Ta jednakost se odnosi i na problem NATO agresije protiv SRJ 1999. i na problem Ruske agresije protiv Ukrajine 2022. Svako normalan mora imati jednak odnos i prema pitanju Ukrajina-Donbas, i prema pitanju Srbija-KiM. Svako normalan mora imati jednak odnos i prema problemu NATO agresije protiv SRJ 1999. i prema problemu Ruske agresije protiv Ukrajine 2022.

2. Ambasador Šib kaže:„Na Kosovu su od kraja osamdesetih godina etnički Albanci ugnjetavani i isključeni iz javnog života“. Netačno. Istina je da su se Albanci sami, krajem osamdesetih, organizovano, opštim bojkotom, isključili iz društvenog, obrazovnog i ekonomskog sistema Srbije. To su smatrali načinom da ostvare nezavisnost. Nisu Albanci bili ugnjetavani na KiM od strane Srba, već obrnuto, vekovima su Srbi bili ugnjetavani na KiM, od strane Albanaca. Podsetiću gospodina ambasadora Šiba na kontinuitet albanskih zločina. Naučnici istoričari se slažu da su u 18. i 19. veku, zločini i pogrom Turaka i Albanaca nad Srbima u „Staroj Srbiji“ poprimili razmere genocida. U Prvom svetskom ratu Albanci su bili na strani sila zla – Centralnih sila – Austrougarske, Nemačke, Turske i Bugarske. U Drugom svetskom ratu Albanci su opet bili na strani zla, na strani nemačkog i italijanskog fašizma. Tako je 1941. stvorena, pod fašističkim okriljem „Velika Albanija“. Područje Kosova i Metohije je oslobođeno posle povlačenja Nemaca u novembru 1944. Međutim, u decembru 1944. dolazi do masovne fašističke pobune Albanaca protiv Jugoslavije na većem delu Kosova i Metohije.  Pobuna albanskih balista i fašista je slomljena tek u martu 1945. Od 1945. do 1952. godine na teritoriji Kosova i Metohije su delovale grupe razbijenih balista (ostataka albanskih fašista). Posle poraza 1952., albanski balisti i fašisti su mirovali do novembra 1968. kada su njihovi naslednici organizovali masovne i nasilne demonstracija na KiM, i u SR Makedoniji. To je istorijska istina.

Istina je da su Albanci tih osamdesetih, koje pominje g. ambasador Šib, konkretno 1981. godine organizovali pobunu i demonstracije daleko većih razmera nego 1968. Osamdesetih je ponovo došlo do bujanja albanskog separatizma na Kosovu i Metohiji,  u nekim opštinama južne Srbije, u Makedoniji i u delu Crne Gore. Sva ova zbivanja osamdesetih i devedesetih propraćena su i obeležena sve većim progonom srpskog naroda sa Kosova i Metohije. Primenom istih zločinačkih albanskih i turskih metoda koje registruju dokumenti iz  18. i 19. veka: ubistvima, silovanjima, tučama, psihološkim i moralnim zlostavljanjem, protivpravnim prisvajanjem, otimačinom zemlje, uništavanjem useva, stoke, šume, socijalnom i pravnom diskriminacijom, majorizacijom i korišćenjem povlašćenog položaja, napadom na crkvu, skrnavljenjem grobalja, spomenika i simbola nacionalnog identiteta srpskog naroda – organizovani albanski teror je metodično stvarao psihozu nesigurnosti i straha, i nagonio sve veću masu Srba na iseljavanje. Srpski narod je u jednom delu svoje republike tako sveden na manjinu, a procenat njegove zastupljenosti u etničkoj strukturi pokrajine rapidno se smanjio – sa 27,4% prema popisu stanovništva 1948. godine, na 14,9% u 1981. godini i konačno, danas na oko 9%. To je istorijska istina.  

Albanska teroristička organizacija OVK, osnovana 1994., započinje 1996. godine, sukobe sa policijom Srbije, napadima iz zasede na patrole ili manje policijske stanice. Ovo se 1998. pretvara u pravi rat, kada su se teroristički napadi na regularne snage bezbednosti proširili na celu Pokrajinu. Ovo je dovelo do žestoke reakcije policije i uključivanja vojske u sukob. 24. marta 1999. usledila je zločinačka NATO agresija, protivno međunarodnom pravu (bez saglasnosti Saveta bezbednosti OUN) u kojoj je učestvovala i Nemačka. Posle okončanja NATO agresije preko 200.000 Srba je bilo primorano da napusti KiM. Radi se o etničkom čišćenju neviđenih razmera. Podsetiću da se Nemačka nije usprotivila ni etničkom čišćenju koje je nad Srbima sprovela Hrvatska, četiri godine pre 1999. godine. To je istorijska istina.  

Podsetiću njegovu ekselenciju ambasadora Tomasa Šiba da je pre nekoliko dana, 30.5.2022. bila godišnjica NATO zločina u Varvarinu 1999., kada je ubijeno deset građana, trideset je povređeno i srušen je stari most na Velikoj Moravi. Nigde u Varvarinu pa ni u blizini mosta nije bilo vojnih ciljeva, a most nije imao nikakvu vojnu funkciju. Napad na Varvarinski most izveli su bombarderi NATO koji su pripadali nemačkoj vojsci. NATO nikada nije preuzeo odgovornost ni za jedan zločin počinjen tokom tri meseca agresije. Tako i u slučaju zločina u Varvarinu, Nemačka i NATO nisu preuzeli odgovornost za počinjeni masakr. U Nemačkoj je od 2001. godine vođen sudski proces koji su pokrenule porodice žrtava i preživelih. Sramnu odluku o odbijanju ove tužbe doneli su Osnovni sud u Bonu, Viši sud u Kelnu, Savezni sud u Karlsrueu i Ustavni sud Nemačke. To je istorijska istina.

Albanci su i posle dolaska NATO snaga na KiM, nastavili da čine zločine nad srpskim civilima. Prvo su tokom 1999. i početkom 2000. godine, Albanci ubili oko 1000 Srba, tako što su im uzeli organe. Potom su Albanci 13.8.2003. godine napali srpsku decu i omladinu u selu Goraždevac kada su ubili dvoje, a ranili četvoro dece. Albanci su od 17. do 19. marta 2004. počinili organizovani pogrom nad srpskim civilnim stanovništvom na KiM, kada su ubili 8 Srba, pretukli i ranili oko 900 Srba, proterali oko 4000, spalili oko 935 srpskih i romskih kuča, uništili 35 verskih srpskih objekata. Od Srba je etnički očišćeno 6 gradova i 9 sela. To je kontinuitet albanskih zločina o kome govorim. To je istorijska istina.

Da Albanci nisu bili ugnjetavani, nego privilegovani u Jugoslaviji i u Srbiji kao delu FNRJ i SFRJ, svedoče i sledeći proalbanski postupci vlasti u FNRJ i SFRJ od 1945. pa do 1989. Vlasti FNRJ su 6. marta 1945. zabranile povratak na teritoriju KiM, u ratu proteranim Srbima i Crnogorcima. Autonomna Kosovsko-Metohijska Oblast (AKMO) zvanično je proglašena 1945. godine. Aprila 1963. godine AKMO je uzdignuta na nivo pokrajine, postavši Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija. Novembra 1968. godine ime pokrajine je promenjeno u Socijalistička Autonomna Pokrajina Kosovo, čime je Metohija uklonjena iz naziva. Ustavne promene iz 1971. i konačno 1974., značile su uzdizanje pokrajina na stepen republike sa obeležjima državnosti. Između 1974. i 1989. godine, Kosovo i Metohija je imalo faktički status federalne jedinice SFRJ, iako je formalno i dalje bilo deo Srbije. Kao što vidimo vlasti FNRJ i SFRJ, pa time i Srbije, su činile sve da zadovolje Albance. To je istorijska istina.

3. Ambasador Šib kaže: „Proglašenje nezavisnosti Kosova i tzv. narodnih republika se, takođe, suštinski razlikuje. Proglašenje nezavisnosti je isključivo moguće ako se pritom ne krši zabrana upotrebe sile. Tako je bilo na Kosovu (…)“. Netačno. Na KiM, oružanu silu je prvo primenila albanska teroristička organizacija OVK, 1998. kada je počela masovno da napada srpsku policiju i vojsku. Albanci su još 1998. krenuli da nasilno ostvaruju svoje ciljeve. Albanska teroristička organizacija OVK je počela masovno da napada srpsku policiju i vojsku SRJ, a ne obrnuto. NATO je primenio silu da bi pomogao Albancima da ostvare nezavisnost. Stoga se proglašenje nezavisnosti Kosova i tzv. narodnih republika Donjecka i Luganska, suštinski ne razlikuje.

Medijski izveštaji, povodom intervjua ambasadora Šiba, za RT Vojvodine 7.4.2021.

4. Ambasador Šib pominje da je razlog NATO agresije 1999. bilo sprečavanje humanitarne katastrofe na KiM. Citiram g. ambasadora: „Međunarodna zajednica država je vodila duge pregovore koji nisu urodili plodom, čime je bezuspešno iscrpela sva sredstva za mirno rešavanje konflikta i sprečavanje humanitarne katastrofe na Kosovu“.

Istina glasi ovako. NATO je 1999. napao SRJ, navodno braneći Kosovo. SRJ je bila članica UN, a KiM nesporni deo Srbije u okviru SRJ. Kosovo nije bilo član NATO ili nezavisna država. NATO je tada naveo da je razlog agresije bila humanitarna katastrofa i sprečavanje genocida. To je ponovio i g. ambasador Šib, 07.04.2021. na RTV. Danas NATO, povodom rata u Ukrajini ponavlja da se neće angažovati u tom ratu, jer Ukrajina nije članica NATO, a NATO se kako sam kaže, direktno uključuje u sukob, samo kada je napadnuta članica NATO. Primetiću da Zapad već 100 dana govori o humanitarnoj katastrofi i genocidu u Ukrajini. Primetiću da je humanitarna katastrofa u Ukrajini sto puta gora od one na Kosovu 1999. Pa ipak, NATO u Ukrajini ne postupa na isti način kao na Kosovu 1999. NATO je 1999. delovao mimo odluka UN, kršeći međunarodno pravo. Danas bi za svoju intervenciju u Ukrajini NATO dobio podršku u UN (istina ne i u SB- jer bi Rusija stavila veto) i ne bi kršio međunarodno pravo. U prevodu, delovanje NATO znači – napašćemo neku državu mimo svojih ovlašćenja, kršeći međunarodno pravo, ako je ta zemlja slaba da nam se odupre, a nećemo braniti neku državu, čak i kada je međunarodno pravo na našoj strani, u slučaju da je napadač na tu državu isuviše opasan i ako poseduje nuklearno oružje. Osim što se radi o dvostrukim strandardima NATO i Zapada, radi se o sasvim primitivnoj ogoljenoj politici sile. I to je svetska realnost. NATO je bez razloga 1999. napao članicu UN, zbog unutrašnjeg sukoba u SRJ, „braneći“ Kosovo koje nije bilo član NATO, niti država, već nesumnjivi deo SRJ tj. Srbije. Kao što je Rusija napala Ukrajinu, kršeći međunarodno pravo, tako je „odbrambeni“ NATO 1999. napao Srbiju, kršeći međunarodno pravo. Posledice delovanja „odbrambenog“ NATO saveza su bile: smrt 2500 civila, povređeno 6.000 civila, materijalna šteta od 100 milijardi dolara, uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, 470 km puteva i 595 km pruga, 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture, 44 mosta, dve rafinerije nafte (u Pančevu i Novom Sadu), zgrade RTS i RTV itd. Te 1999. zapadni svet nije nimalo mario za sudbinu napadnute Srbije. Kada danas Zapadu ukažete na ove dvostruke standarde, nastane muk.

5. Ambasador Šib kaže: „Odvajanje separatističkih područja Donjeck i Lugansk je, međutim, iznuđeno od strane Rusije upotrebom vojnih sredstava. Od 2014. godine tamo nije organizovan referendum, niti su organizovani izbori u skladu s međunarodno prihvaćenim standardima“. Ambasador Šib kaže da su za proglašenje nezavisnosti potrebni i referendum i izbori organizovani u skladu s međunarodno prihvaćenim standardima. Na Kosovu i Metohiji, pre nezakonitog proglašenja nezavisnosti, Albanci nisu organizovali referendum, niti izbore organizovane u skladu s međunarodno prihvaćenim standardima. Kosovo je proglasilo nezavisnost od Srbije 17.2.2008. pukim usvajanjem deklaracije u tzv. Skupštini Kosova u Prištini.

Ne treba zaboraviti osnovno – Albanci imaju svoju matičnu državu, Albaniju. Matične države Albancima nisu ni KiM, ni Makedonija. EU i SAD, u slučaju KiM krše sve principe međunarodnog prava. Kada im odgovara oni podržavaju protivpravno ili nasilno otcepljenje delova suverenih država (Kosovo, Slovenija, Hrvatska), a kada im ne odgovara onda ne priznaju ni mirne težnje za samostalnošću (Katalonija, Flandrija, Škotska). Pri tome primenjuju dvostruke aršine u pogledu Srbije i Ukrajine. Obmanjujući stav EU i SAD glasi da je „Kosovo, sui generis – poseban i jedinstven slučaj“ u svetu, iako je takvih slučajeva nebrojeno. U slučaju KiM, nema ničeg posebnog, jedinstvenog ili unikatnog u bilo kom pogledu (osim interesa SAD i EU). Ako bi svim manjinama dali takva prava, nastao bi haos u svetu. Onda bi otcepljenju mogli da pristupe: Mađari u Srbiji, Rumuniji i Slovačkoj, Albanci u Grčkoj, Kurdi u Turskoj, Kopti u Egiptu, pomenuti Katalonci, Flamanci i Škoti, ali i Velšani i Severni Irci, Rusi u Letoniji (27%), Korzikanci, Inuiti u Kanadi, te ostali Južno i Severno američki starosedeoci, i starosedeoci Australije i Novog Zelanda – Aboridžini i Maori. Uostalom, tako loše su postupili kiparski Turci (isti slučaj kao Kosovo), koje priznaje samo Turska. Tako su postupili ranije Rusi u Moldaviji i Ukrajini (priznaje ih svega nekoliko država). Tako loše sada postupa Rusija u Ukrajini. O afričkim i azijskim državama da i ne govorimo. Da bi bio sprečen haos, međunarodno pravo mora jednako da važi za sve. Ne može međunarodno pravo da se štiti u Ukrajini, a u Srbiji ne. Međunarodno pravo treba jednako štititi i u Ukrajini i u Srbiji. Postoji apsolutna jednakost između teritorijalnog integriteta Srbije i Ukrajine.

Za kraj podsetiću da je uvaženi gospodin ambasador Tomas Šib gostovao na Radio televiziji Vojvodine, 07.04.2021. u emisiji „Pravi ugao“, Ljubice Gojgić. Tamo je na pitanje o bombardovanju SRJ, 1999. godine rekao sledeće: „Morala se doneti ta odluka, jer u suprotnom bi nastala humanitarna katastrofa. Cilj je bio izbeći humanitarnu katastrofu, cilj je bio izbeći genocid“. Na pitanje gđe Gojgić: „Da li danas, 20 godina kasnije, i dalje verujete u to?“, nemački ambasador Šib je odgovorio: „Da! To su činjenice“. Nemački ambasador je u toj emisiji gostovao povodom obeležavanja 6. aprila, dana kada je nacistička Nemačka 1941. bombardovala Beograd. Najvažnija je činjenica da Srbi nikada nisu počinili genocid. Srbi su žrtve genocida počinjenog u nacističkoj i ustaškoj NDH, satelitu Velikog Nemačkog Rajha!

Autor je poslanik i član predsedništva SNS

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s